Pera oženio Micu
Ili - kako govore Valjevci
Milenko Radović
|
|
I uopšte - otkuda to, iz kojeg je to felera, ta sklonost imitaciji
. I ne samo u govoru i jeziku? Kada majmun imitira čoveka to je smešan majmun, ali kada čovek imitira majmuna koji je to i kakav je to čovek? Nije to samo majmunisanje, to je mnogo gore.
U toj gordosti govornika i drugih publicista posebno je napadno njihovo upinjanje da budu duhoviti. A ova duhovitost na silu nije ništa drugo do uobraženost i bahatost na javnoj sceni i pokušaj da se zabašuri odgovornost, da se nešto zamuti, da se tobože, impresionira prostota. Ova lažna duhovitost je banalna i agresivna. A ni najbolja duhovitost nije za veliki publicitet pa bi valjalo da se i oni kojima je Bog dao dara duhovitosti ne razmeću time.
Naravno sve je ovo samo iverje od onih silnih svakodnevnih nanose otpada od govora kojima nas ponižavaju i biju i od čega čovek ne može da se zaštiti i spase. Ovaj je govor posledica pokvarenog života, ali se njime život još više kvari.
Zar ipak mi u Valjevu, pogotovo što možda imamo i posebnih obaveza prema srpskom jeziku, ne bismo mogli nešto da preduzmemo. Da, na primer, Tešnjarske večeri okrenemo u korist maternjeg jezika srpskog. Pa da to bude ne samo korisno i izgledno, već i zabavno isto tako. Dok se nismo iskorenili sasvim. Dok smo još u stanju da slušamo i čujemo taj dobri govor koji je kao kad te neko doziva i zove, pa i kada je to izdaleka i iz dubine taj glas ti je značajan i prisan. To je kao kada govori, recimo, Mira Stupica, a mi se tada zbližimo i zbijamo oko toga govora i toga glasa kao jedna familija. Jedna žena, koja je inače bez ikakve škole, pre neki dan kaže: „Što nam ne puste onu Miru Stupicu, ja kada nju slušam, topim se od miline. A i kada ona zaćuti pa da progovori mene podilaze žmarci.”
Što ovde rekoh, ovo je apel, i sebi i Valjevcima, a neće više biti ni Hercegovaca da dolaze ovamo i da nam oni popravljaju naš valjevski govor.
